Kevin Ruz, novinar New York Timesa koji prati Vol strit i inače živi skromnim životom, odlučio je da 24 sata uživa kao milijarder. Evo kako je izgledao kratkotrajan ukus luksuza u ustima.
Ovaj eksperiment odmah je osvetlio jedan paradoks. U eri pokreta Okupiraj Vol strit, kada je svetska finansijska elita optužena za nemoral i uvredljivo ponašanje, i dalje smo ospednuti životima ultrabogatih. Gledamo ih na TV-u, pratimo njihove bahanalije u magazinima i tražimo u njihovim knjigama i javnim obraćanjima savete za sebe. Osim tradicionalne godišnje liste magazina Forbes, Bloomberg sada svaki dan osvežava svoju listu milijardera. Šta je tako sjajno u vezi sa milijarderima, pitao sam se? Kakve privilegije i povlastice pruža milijarda dolara na računu? I da li mogu da uđem u psihu ultraimućnih ako hodam koju milju u njihovim „ferragamo” mokasinama? U 6 ujutru, Majk, moj šofer za taj dan, sačekao me je ispred apartmana u „rols-rojsu”. Ušao sam u kola besprekorno bele unutrašnjiosti, sa patosom od jagnjeće vune, TV ekranom ugrađenim u naslon sedišta i prostorom za noge poput fudbalskog terena. Prvi sastanak - radni doručak - imao sam u klubu Core - elitnoj enklavi u kojoj odabrani plaćaju godišnju članarinu od 15.000 dolara, plus 50.000 naknade za inicijaciju. Osnivačica kluba Džini Enterprajz pričala mi je, uz omlet od spanaća, o prednostima posedovanja jednog ovako skrivenog mesta za „pojedince sa ultravisokom vrednošću” gde može da se pobegne od užurbanih sala za sastanke. „Oni žele mesto koje će poštovati njihovu privatnost”, kaže. „Žele mesto gde mogu da pređu iz stanja rada u stanje igranja”. Posle doručka jurim ka aerodromu Teterboro u Nju Džersiju, gde me čeka pravi pravcati milijarder u svom privatnom avionu. Ponudio mi je intervju na putu za Džordžiju, pod uslovom da ne otkrijem nejgov identitet. Stjuardesa u avionu Gulfsteram IV dočekuje me sa kafom i parfeom od jogurta, pre nego što ću se uvaliti u kožnu fotelju koja se okreće za 360 stepeni i na pritisak dugmeta postaje „krevet”. Klifton Beri, koji oblači japije na Vol stritu, obezbedio mi je prugasto odelo u morsko plavoj boji. Verovatno nikad nisam bolje izgledao, ali sam bio i previše doteran u odnosu na milijardera, koji se pojavio u džemperu, farmerkama i mokasinama bez čarapa. Pitao sam ga kako izgleda kad ste jedan od najbogatijih ljudi na svetu. „Vidi”, kaže, „mislim da to samo čini stvari jednostavnijim”. Poput mnogih bogataša, on pokušava da umanji efekat novca. „Ne mislim da novac toliko menja stvari. Srećan tip koji zarađuje tone para je i dalje srećan. Ako je neko kreten, on je kreten i sa milijardu dolara”. Brojna istraživanja su ukazala na činjenicu da bogati nisu srećniji od onih koji imaju dovoljno novca da prežive, a često imaju iste probleme na poslu, sa porodicom, sa zdravljem i brinu kako da sastave kraj s krajem. Potražio sam dr Džima Grubmana, kliničkog psihologa specijalizovanog za finansijsko bogatstvo, ne bi li mi pomogao da razumem ideju da su milijarderi, u suštini, ljudi kao i mi. „To je suprotno sa onim što su nas ceo život učili”, kaže mi. „Ali je istina”. Ipak, dva sata kasnije, kad smo se milijarder i ja spustili na Morsko ostrvo (Sea Island), teško mi je bilo da vidim sličnosti. Čekao nas je klasični „mercedes” kabriolet koji nas je provozao kroz odmaralište sa višemilionskim vilama i savršeno uređenim golf terenima. Kuda god da krene, milijardera čeka usluga od četiri zvezdice. Otvaraju mu vrata, uzimaju prtljag bez reči i, u jednom trenutku, niotkuda se pojavljuju čokoladni kolačići. Kad su mu se pokvarile kočnice na „mercedesu” i auto počeo da se puši, samo je uzeo drugi, isti takav. „Neko mora da živi i ovaj život”, kaže mi, pokazujući kakv je pogled iz njegove vile. „Bog je odlučio da to budem ja”. Tri sata kasnije, na letu nazad za Njujork, dočekao me je Stiv Rubino, bivši policajac sa Floride koji je unajmljen kao moja „lična profesionalna zaštita” (čitaj: telohranitelj). Rubinova kompanija, Risk Control Strategies, je veliki igrač u svetu bezbednosti. Ona tajkunima oprema kuće najnovijim modelima sistema zaštite i čuva ih na putovanjima. „Ponekad moramo da obučavamo naše klijente. Neko ko nije navikao na ličnu pratnju može da se oseća nelagodno”, kaže Rubino koji naplaćuje svoju uslugu 250 dolara na sat. „Ali ljudi se naviknu”. Sprovodeći me kroz Tajms skver, Rubino me vodi na sledeći sastanak: lični trening u Sitaras Fitness-u. Tamo me čeka Džon Sitaras, bivši bodibilder, vlasnik teretane sa 140 i nešto članova koji plaćaju 13.000 dolara godišnje (unapred) da bi vežbali među kolegama magnatima u prostranim odajama na 12. spratu. Jedan lični trener bio bi sasvim dovoljan za običnog smrtnika, ali klijenti u Sitaras Fitnesu imaju dva. I dok me Sitaras vodi od sprave do sprave, drugi trener beleži moj napredak, nosi tegove i prinosi mi Voss vodu. Jedna stvar koju sam primetio je da, kad ste milijarder, nikad niste sami. Po čitav dan vaš život nadgleda grupa asistenata, pratioca i ostalih koji udovoljavaju vašim željama. Već sam se u svlačionici osetio napušteno - Gde mi je telohranitelj? Gde mi je šofer? I zašto mi niko ne nudi nešto da gricnem dok perem kosu? Pitao sam dr Grubmana da li je nedostatak privatnosti nešto na šta se milijarder na kraju potpuno navikne. „Za te ljude je retkost da se opuste i budu nasamo, to ne mogu u društvu pratnje”. Teško mi je da priznam, ali moj milijarderski dan je bio stresan. Bez asistenta, samo vođenje računa o stotinama pokretnih delova - vozač, bezbednosni detalji, raspored iz minuta u minut - oduzeli su mi puno radno vreme. Kad mi se veče završilo duboko iza ponoći, nakon gledanja „Makbeta” u Metropoliten Operi i bučne posete noćnom klubu Box, nešto čudno se desilo. Shvatio sam da imam „sindrom iznenadnog bogatstva”, kako to psiholozi zovu. Osećaj je kognitivne oprečnosti, osciliranje između odbijanja i privlačenja. S jedne strane me privlači životni stil milijardera i privilegije uz to. Ali taj stil je toliko karikaturalan i prekomeran da nisam siguran da bih ikad mogao da se naviknem. Dr Grubman me uverava da bi, da sam zaista milijarder, vremenom razrešio taj nesklad. Na svu sreću, ne moram. Kad sam ustao ujutru, obuo sam svoje istrošene cipele i navukao plavi sako sa rupom u džepu. Na putu ka metrou svratio sam u lokalnu kafeteriju i naručio kapućino. Bio je pomalo tanak, kao i uvek. Ali ovog jutra, u izmaglici mog mamurluka, ima bogat ukus. Stvaran i uzvišeno bogat ukus.
No comments:
Post a Comment